Стојанке, мори, Стојанке,
Стојанке, бела Врањанке!
Когаш те мајка родила
на шта је око бацила:
да ли на сунце сјајано
или јабланце танано?
Бре гиди, џанум, Стојанке,
Стојанке, бела Врањанке!
Јас ли те гледам кроз ма'ле
у тија џерфез салваре,
што тијо минес низ дворе,
како јеленце кроз горе.
Не знајем ништа за себе,
бре, леле, леле, момице,
момице, зумбул девојче,
погибох, душо, за тебе!
Бре гиди, џанум, Стојанке,
Стојанке, бела Врањанке!
Нема коментара:
Постави коментар